IZJAVA ANTONIJA GUTEREŠA NA SVETSKI DAN IZBEGLICA 2015. GODINE

Petnaest godina od početka veka koji je, kako su se mnogi od nas nadali, trebalo da dovede do okončanja ratova, širenje nasilja u svetu ugrožava same osnove našeg međunarodnog sistema.

Tokom protekle godine više je ljudi bilo primorano da beži nego ikada ranije od kada beležimo. Širom sveta, blizu 60 miliona ljudi je raseljeno usled sukoba i progona. Blizu 20 miliona njih čine izbeglice, a više od polovine su deca. Njihov broj ubrzano raste svakoga dana i na svakom kontinentu. Tokom 2014. godine, svakoga dana je u proseku 42.500 ljudi postajalo izbeglice, tražioci azila ili interno raseljena lica - to je četiri puta više nego pre samo četiri godine. Ovi ljudi se uzdaju u nas da bi preživeli i dobili nadu. Oni će pamtiti naša dela.

Pa ipak, kako se ova tragedija odvija, neke zemlje, koje imaju najviše mogućnosti da pomognu, zatvaraju svoje kapije ljudima koji traže azil. Granice se zatvaraju, sve više ljudi biva vraćeno natrag sa njih a neprijateljstvo prema tim ljudima raste. Putevi za legitiman beg iščezavaju. A humanitarne organizacije poput moje jedva sastavljaju kraj sa krajem, nesposobne da zadovolje sve veće potrebe ovako masivne populacije žrtava.

Kucnuo je čas istine. Stabilnost u svetu se raspada ostavljajući za sobom brazdu raseljenosti kakvu ne pamtimo. Svetske sile postale su pasivni posmatrači ili udaljeni igrači u sukobima koji toliko mnogo nevinih civila proteruju iz svojih domova.

U ovom svetu koji ratuje, u kom su odnosi snaga nejasni, u kome su nepredvidljivost i nekažnjavanje postali ime igre, sada je hitno potrebno da svi oni čiji se glas sluša više od glasa sukobljenih strana ostave međusobne razlike po strani i ujedine se da bi stvorili uslove za okončanje krvoprolića.

No, u međuvremenu, svet mora ili kolektivno primiti na svoja leđa teret pomoći žrtvama rata ili rizikovati da stoji po strani dok manje bogate zemlje i zajednice- koje zbrinjavaju 86% izbeglica u svetu - postaju preopterećene i nestabilne.

Od postanka civilizacije postupali smo sa izbeglicama kao ljudima koji zavređuju našu zaštitu. Bez obzira na međusobne, priznavali smo osnovnu ljudsku obavezu da zaštitimo one koji beže od ratova i progona.

Ipak, danas neki od najbogatijih među nama dovode u pitanje ovaj prastari princip, proglašavajući izbeglice jurišnicima na ograde, tražiocima posla ili teroristima. Ovo je opasan put, kratkovid, moralno pogrešan i, u nekim slučajevima predstavlja kršenje međunarodnih obaveza.

Kucnuo je čas da prestane skrivanje iza varljivih reči. Bogatije nacije moraju priznati da su izbeglice žrtve koje beže od ratova koje one nisu mogle da spreče ili zaustave. A onda bogatije zemlje moraju odlučiti da li će na sebe preuzeti svoj deo, kod kuće ili u inostranstvu, ili će se skrivati iza zidova dok se sve veća anarhija širi svetom.

Što se mene tiče, izbor je jasan: ili dozvoliti nekontrolisano širenje raka prisilnog raseljavanja ili se zajednički izboriti sa ovom krizom. Mi imamo rešenja i znanje. Neće biti lako niti jeftino, ali će biti vredno toga. Istorija je pokazala da činiti dobra dela za žrtve rata i progona podstiče dobru volju i prosperitet generacija. I dugoročno gledano, podstiče stabilnost.

Potrebno je da svet sada ponovo iskaže svoju privrženost Konvenciji o izbeglicama iz 1951. godine i njenim principima koji su nas učinili snažnima. Da ponudimo bezbednu luku, u svojim zemljama jednako kao i u epicentrima krize, i da pomognemo izbeglicama da obnove svoje živote. Ne smemo sebi dopustiti neuspeh.